PISMA
Tipkanje nas je odvelo od legata uma. Neprestano u glavi se trucka iščašeni staccato. Rečenica postala je kratica za misao skvrčenu infarktom. Digitalna poruka je samo uprošćena razglednica trenutka otuđena od vremenskog toka i bivanja. Sanjam pismo u mrtvilu isprekidanog dana. Pravo pismo iz pluskvamperfekta nekih boljih dana. Ruku koja vuče linije mastila po šuškavom papiru. Ostavlja trag mirisa kože. Urezuje u papir osobnost autora u svakom pokretu kvačica, nagiba i intepunkcijskih znakova. Ruka smiruje kovitlac misaonih brzaka. Slaže riječi, obične, u čudnom podtekstu podsvijesti. Riječi skidaju autora ispod gole kože. Osebujnost duše tiho izvire u šipražju linija. Margine su blago pomaknute u savršenom nesavršenstvu ljudskog stvaranja. Sanjam pismo, u liniji što intimu autora u noći odvaja od digitalnog staccata novog dana. Sanjam kapljicu mastila razljevenog po papiru na onoj misli što je zastala i otisnula se u mrlju. Tahanyk