U ČIJOJ DUŠI JE NAŠ DOM

U ČIJOJ DUŠI JE NAŠ DOM

Dođe onaj momenat kada digneš ruke od svega, ali ni to nije najgore, dođe onaj momenat kada digneš ruke od sebe. I salijeću te misli kao tužni tonovi naja da čovjek dobije samo dio, a nešto uvijek nedostaje. Odustane čovjek, pomiri se sa sudbinom, ipak imaš dio, i ne možeš biti bezobrazan pa ga ne vidjeti i ne zahvaliti se. Melodija naja oslikava naše tuge prolaznosti i nedostatka. I baš kad digneš ruke od sebe, onog sebe koji ti je dat da se brineš o njemu, a ti si samo čovjek, slab i ranjiv, i baš kad odustaneš, život je kao nepredvidivo vrijeme ranih proljeća što donosi oluje i kiše sa sunčanim intervalima i tjera te da rasteš. 

I tada mi je rekao:

Nisam mogao i nikada neću naći ženu koja me gleda tvojim pogledom.

Rekao je:

Nisam mogao i nikada neću moći naći ženu te ljepote ukomponovane u tvoj pogled.

I rekao je:

Nisam mogao i nikada neću moći naći ženu koja je tako kompatibilna sa mnom u svemu.

I da, zaista je rekao:

Nisam mogao i nikada neću moći naći ženu čija svaka pora me zove sebi, a svaka moja pora je traži pored sebe.

Rekao je:

Nisam našao i nikada neću moći naći ženu čija boja glasa je tako lijepa i koja svoje rečenice tka od niti ljubavi, realnosti i zdravog razuma da je to nevjerovatno .

Kad sve nade odu na spavanje, i spustiš umorne ruke na sumorne plahte, kada popušiš lulu mira sa svojom sudbinom, slučajno, a slučajnosti ne postoje, otvore se vrata te jedne sobe koju nisi mogao godinama naći, te jedne sobe kojoj tvoja duša pripada, te jedne sobe u kojoj ti možeš biti ti sa svim svojim olujama i sunčanim osmijesima. One jedne tople sobe koja je cijeli život nedostajala. 

Čovjek je tako slab i ranjiv, tako nejakih ledja sa punim koferom prebrzih odustajanja od sebe, a za sve nas postoji neko u čijoj duši je naš dom.

Tahanyk