Žena koja je dugo ostavljala

Upoznale smo se nedavno iako se znamo cijeli životni vijek. Nekako smo iste a razlicite tek toliko da se tragovi pripadanja nalazi u rasporedu oka  usana lica.

Pričala mi je kako nikog nije ostavljala tako uporno i dugo kao njega. Sve svoje kapacitete, a nije ih malo, je trošila na to da ostavi ono što voli. Pitala sam zašto?

-Kaže da vidim da li ta bol može toliko da boli da preživim.

-Uredu, razumijem self exposure therapy u nekom vrlo čudnom obliku. Ali, šta je cilj?

-Moram znati mogu li tugu nositi kroz noć i dan, da li će kratkoca mog daha se vratiti na ispravan udah. I moram...moram znati da je u meni ostalo insana da vrijedi, jakog, onog koji može proći kroz brutalnost samodestrukcije.

-I  jesi li ostavila?

-Ma ne, samo sam se jako trudila a ne mogu, ne mogu, jer... ima onu čarobnu notu iskakanja iz šina, one čudne igre u njemu, tu pronalazim dijete kakvo sam nekad bila. Ali ne bi mogao opstati bez... hmm malo mu se zato stolica klima.

-Što, pa dijagnoza vam je,  može se reći, vrlo slična?

-Pa opstaje jer je u jednom bolji od mene. Sabur. Njegov sabur mi ga čuva i to svaki put kad bih ja sve oko sebe da oduvam kao svijeće sa rodjendanske torte i tako ostajem, bolji je od mene.

Tahanyk