Ubili smo žive ljude, Bože

Bože, oprosti nam, ubili smo žive jezicima svojim. Ubili smo pravilima bez smisla svaku iskru radosti i nade svojstvene ljudskom biću. Ubili smo okovima straha svaku pomisao na Ljubav. Baveći se alkoholom i kockom zaboravismo na trač i prebiranje po tuđim životima. Baveći se lošim zaboravili smo na dobro. Baglame natežemo da se u Tvoje petljamo ubjeđujući sebe i druge da su zatvorena vrata Tvog oprosta. Baveći se formom udavili smo suštinu postojanja. I svi znamo šta je u tuđim dušama, a tvoj rob Muhammed nije nikad zašao u Tvoju ingerenciju, a to duša je. Odglumismo saobraćajce za Džennet i Džehennem, i o sebe se teško ogriješismo, druge na stranputicu odvedosmo iz svog poluznanja. Jezicima svojim.

Oprosti nam, jer nam jezici najveću laž izgovaraju i to na Tebe Bože, kad se petljamo u Tvoja obećanja. 

Mučnina mi je od glume moralnih vertikala, pa samo bih da priznam da sam grješnik u vječnoj žudnji za Tvojom ljubavi. Da sam nadalac koji svoje i tuđe nedostatnosti pokriva jer znam da ćeš ti moje pokriti. Da sam ašik svega jer sve si Ti dao da otkrijem sebe. Da sam po rubovima hodala nekad padala i sebe zaboravljala, zahvalna što Ti nisi zaboravio mene.

Ubili smo žive ljude, Bože, pretvarajući sebe u svece koji to nismo. A ja bih Bože da Tebe volim, i ovakva grješna i na rubovima kad stojim, kada padam i kad se lomim. Ja bih samo da budem živa dok sam živa, jer Ti si mi život dao. 

Tahanyk